O hrabrosti ne znam puno. O strahu i previše. O nežnosti se kroz borbu kalim.
O hrabrosti ne znam puno. O strahu i previše. O nežnosti se kroz borbu kalim. Kao čelik rastapam se dok je tle vruće. Vrelina situacije koja gori pod nogama često natera čoveka da se prisilno zapita, da iskreno sebe dodirne. Tamo gde ga najviše boli i tamo gde mu je najpotrebnije da ga prst istine ošine.
Prethodnih meseci (a i godina) suočavala sam se sa gorućom temom u životu ako ne svake, onda bar većine žena. Posrnula do najmračnijih kutaka ženstvenosti i iznova se dizala u novoj spoznaji koliko čovek može da izdrži. Koliko žena može da podnese. I nisam bila jedina. Naprotiv. Reke žena prolaze kroz mračna iskustva u svojoj borbi za potomstvo. I o tome ne govore jer previše je mučno dok traje, a kad se završi — ko bi se toga još prisećao?
Kako malo zađete u razgovor, žene se otvore i neretko možete čuti: „joj, pa i ja sam imala strašne probleme pre/za vreme uspešne trudnoće". Da li će vam biti lakše zbog toga? Neće, ali ćete shvatiti da se doba nežnosti krije između dva istovetna pola — velike borbe i straha koji se usput prevazilazi.
Mit o trudnoći kao o „blaženom stanju", kao nečemu što u životu žene dolazi sasvim prirodno i bez mnogo razmišljanja i muke, 21. vek nam je oduzeo. Ili hiperbolisao. Gledajući sve te divne žene zaobljenih stomačića koje širom sveta putuju, za Instagram fotkaju nove „autfitove" osmehujući se i simulirajući „hepi fem(m)ili" umelo je opasno da deprimira. Naročito kada mesecima ležite u bolnici u obliku položenog trokrilnog ormara i kada jedini izvor svetlosti dopire sa ekrana.
Dok prozor sa rešetkama bulji u vas tzv. happy life ume da baci žene u ozbiljnu depresiju posmatrajući standardno uspešne/predivne/nestvarne buduće mame koje vežbaju, đuskaju po klubovima, ližu sladoled na privatnom splavu Savskog keja i biraju nova kolica uzgred saopštavajući na društvenim mrežama kako će postati najbolje mame na svetu.
Zato što znam koliko je teško nositi se sa tim slikama, mislima i emocijama, pišem ovaj tekst za sve te hrabre žene koje su u procesu, nadanju, ležanju, borbi za novi život — jer želim da im još jednom potvrdim kako ono što se njima dešava nije neprirodno. Da je to sastavni deo borbe čiju perspektivu nam često zamute „savršene" slike stvarnosti nekih „viših bića" predodređenih samo na sreću i blagodat ženskog tela.
Želim da znaju da nisu manje vredne i da svako svoju muku nosi najbolje što ume. Da su sve one osećajne golubice koje čekaju svoj red da rašire krila i polete izvan rešetaka. Više od zgrade sa crvenim ogoljenim ciglama koja zaklanja nebo. Više, tamo gde one žele, ka prostranstvima kojima se nadaju.
Priča je duboka, i vrlo kompleksna, ne znam ni odakle bih je počela jer još uvek nema svoj kraj. Nežnost u meni trenutno se rađa, stvara i oblikuje i do skoro se nisam usuđivala ni sebi da izgovorim da sam u drugom stanju. Prijalo mi je da se osamim i da prikupim energiju za svoju borbu kroz prepuštanje. Jer kada ništa drugo ne preostaje — meni se našla snažna vera u dobar ishod.
Nakon napornog životnog perioda, sakrivanja teških emocija od okoline, osmeha napolju, lomova i padova između četiri zida, očvrsla sam u bolu i patnji, ali isto tako u odluci da se ni na jednom polju ne dam slomiti. Put je bio mučan i jeziv, nešto se u meni valjalo dok nije sazrelo kao spoznaja od „kakve sam materije stvorena".
Staza je vijugala od mnogo straha, briga i nadanja do istrajnosti i prihvatanja života as it is. Shvatila sam da dokle je života u meni, ne prestajem nikada sa borbom, tiho i ponosito, sa mnogo nežnosti i pažnje, bez velike pompe. Sa nadom u dobar ishod.
Budi bezazlen kao golub i mudar kao zmija. Najteži i najviši zadatak.
Nežnost golubice dok se u ženi kotrlja novi život, kao i instinktivna opreznost, spremnost na sve moguće i nemoguće scenarije objedinjuju trenutne osećaje. Zato nemojte mi čestitati, ima za to vremena. Hajde da se umesto toga zajedno pomolimo za sva bića koja traže svoj put ka ovom svetu. Za sve male duše koje čekaju u redu da se začnu i rode. Njima smo potrebne, naše iskreno verovanje — njihovo je rođenje.
Hajde da se pomolimo za sve moje cimerke i docimerke iz bolnice. Za one uporne koje 9 meseci leže izvan sebe od nervoze i brige da li će sve biti kako treba. Za one kojima je dan dug kao godina dok gledaju u jednu tačku i čekaju da i danas već jednom prođe. Za jednu simpatičnu profesorku koja je 6 puta išla na vantelesnu dok konačno nije zatrudnela i na svu muku još i morala da održava trudnoću. Za one golubice čiji vedar duh jezdi iznad svakog bola i koje u najtežim situacijama umeju da se našale na svoj račun.
Za sve one kojima čaršija ispira usta jer palanka uvek traži svežu vodicu ne bi li ostala nema u svojoj ispraznosti.
Za sve golubice koje se prinudno gegaju kao pingvini po hodnicima bolnica jer jedina dozvoljena šetnja podrazumeva rutu do toaleta i nazad do sobe. Nosile smo svaka svoju kesu, umesto tašni i aksesoara. Ti novi i bitni modni predmeti bili su nam glavno oruđe dok smo ih u svojim kesama-cegerima nosale sa pažnjom, kao domaćice kada se vraćaju sa pijace noseći darove prirode.
Maramice bile su simbol naše borbe, sreće i bola. Njima smo brisale suze brige i muke, rođenja i oslobođenja. Kad niko ne vidi, kad smo okrenute ka zidu. Kada čujemo lekara koji je iz noćne došao u vizitu, pročišćavajući grlo na hodniku dok smo čulile uši da oslušnemo bešumni zvuk njegovih koraka.
Plakale smo sve zajedno i svaka za sebe u redu za dnevni pregled kada smo po kopreni preko njegovog čela naslućivale šta se noćas dogodilo. Škrgut zuba i bes iz očiju na Boga, na život i smrt koji naizmenično dolaze i prolaze sve nam je govorio. Gutale smo knedle, mogle smo to biti i mi. Mogla je noćas da nastrada i naša nežnost.
Zato se sada pomolimo za sve te male duše. Za strahove, besove, griže savesti. Onda kada smo se dogovorile da zajedno izađemo iz bolnice i da se iz sobe broj 2 oba bića rađaju kroz par meseci. Jer 2 je dobar broj, paran, obećava. I kada moraš da se pomiriš sa time da ljudska odluka i dogovor ničemu ne važe. Onda kada psuješ sudbinu jer tvoja cimerka koja se nije mrdnula dalje od toaleta 5 meseci to zaista nije zaslužila.
Jer sudbini nisi dovoljno dobro objasnila da i ta golubica zaslužuje hepiend. Da želiš da obe poletite i da ćeš umreti od tuge, a moraš pred njom da budeš jaka. Rekla si joj da znaš kako joj je i da će proći. Znaš da je prolazak kroz Čistilište najteži, da traje i da je osećaj mučan. Osećaj da ti je nešto uzeto, istrgnuto iz utrobe, iz duše, iz kostiju. Nešto na šta imaš pravo. Znaš dobro kako joj je. Samo je grliš i moliš se da što pre dođe nova šansa, nova prilika. Za novi let.
Pomolimo se za sve žene čije je telo postalo jastuče za igle. Jer pu-pu, daleko bilo, „ne dešava se to nama, to je tamo neko". Zato se pomolimo za one žene koje su se prevremeno porađale kod kuće, kao za one koje su cvilele i krvarile odmah tu pored nas. Za one „uspešne" i one „neuspešne". Za sve te odvratne klasifikacije jer ništa od nas ne zavisi.
Za sve štreberke koje su navikle da im život redovno vraća rad i trud. Jer tako je fer. Kako kažete da nema pravila? Hoću da nagrada ne izostane. Pomolimo se. Za izostajanja nagrada, za upornosti koje se ne isplate. Za sve strahove koji nas blokiraju i teraju nas da se pitamo — šta ja radim ovde?
Za očajanje, tugu, plakanje, čupanje kose, grčenje prstiju od stresa. Za more razočaranja i odustajanja. Za sve nesigurne želje, želje na pola puta, instinkte i potisnute instinkte. Jer su i oni naši. Zatrpani, blokirani, unezvereni, uperegnuti, a opet tako prirodni. Jer to nismo mi — to su samo naši strahovi. Pomolimo se da spadnu i da nam konačno svane.
Pomolimo se za sva neonska svetla koja nas bude u 5 ujutru, za lekare u noćnoj smeni, za sve igle kojima nas bodu, za metalne sprave koje izgledaju kao sredstva za mučenje iz doba inkvizicije. Pomolimo se za sve nas, žene, ranjive i jake, koje ni ne znamo koliku snagu u sebi nosimo. I na šta smo sve spremne. Da se iz pepela izdignemo do krila najnežnijih golubica.
Ako se negde u prolazu sretnemo, ništa me nemojte pitati. Nećemo trošiti reči. Pogledaćemo se u zenice i videćemo golubicu.
Nećemo se sažaljevati, kukati, upoređivati. Samo ćemo razumeti jedna drugu i osetiti kolika se snaga krije u najvećoj ranjivosti. Pokazaćemo svetu „od čega smo stvorene". Izbrusićemo jačinu u nežnosti i toplini. Začudno, tamo je najviše ima, gde joj se najmanje nadamo.
Obrišite suze, dosta smo plakale. Idemo dalje. Ka novom životu, ka novom danu. Jer sve dok se nadamo, imamo i čemu da se radujemo.
Ovo je tekst za sve hrabre žene koje sam sretala. Za sve prijateljice. Naročito za moju S. Svaka od tih žena je izuzetna i neponovljiva. Mislim na njih i nadam se uvek dobrom. Čuvajte se i gajite nežnost i prema sebi. Ona je sama srž naše hrabrosti i ženstvenosti.
Zahvaljujem se svim saradnicima koji vole i cene moje priče: Yammamay (divni komadi za spavanje u kojima i ležanje lakše prođe), Papilo Design radnji, We♥Design tablama na zidu, Šalovima Šekularac koji me greju u zimskim danima, Frizerskom salonu Bob gde frizura počinje da bude oporavak, a ne sredstvo lepote.
Mojim mladim saradnicama i asistentkinjama Frajerkama, koje su dolazile u bolnicu i gde god zatreba na radne sastanke, odlazile „na teren" onda kada nisam smela da se krećem. Svim klijentima, mladencima i ostalim saradnicima koji su znali i verovali mi da posao neće trpeti.
Prijateljima, na uvek otvorenom srcu i telefonskoj liniji, na brizi i nežnosti.
Mom lekaru, od milošte nazvanom Petroniju, i čitavom njegovom timu koji me pomno prati i ne ispušta. Hvala mu što nas sve stručno i prilježno vodi kroz individualne padove i ponovne borbe.
Isto tako, svim vudu-čudu energetičarima, akopresuristima, homeopatama, akupunkturistima, joginima, sveštenicima, svim ljudima bilo koje vere i ubeđenja koji iskreno šalju blagonaklone vibracije i sa duhovne strane pokušavaju da pomognu.
Mojoj porodici koja razume i ne presira. Ocu, koji je na svojoj butini vežbao kako da mi daje injekcije koje nikad do sad nije imao prilike da daje. Majci, onoj koja tačno zna i oseća šta žena prolazi. Koja iz malenog grada vuče kolače u putnoj torbi i uzima slobodne dane samo da bi stigla u posetu na vreme. Mom bratu koji kapira koliko je ženi bitno da se oseti lepom u najtežim situacijama i vidi je takvom.
Beskrajno hvala mom mužu — zato što je tu sa mnom, za sve krugove Pakla i Čistilišta. Idemo zajedno do „beskrajnog plavog kruga" da nađemo zvezdu.
I najveću zahvalnost dugujem jednom malenom srcu koje je odlučilo da u meni kuca.
Hvala mu što je mene odabralo i što mi veruje.
Čuvamo se i verujemo jedno drugom.