Onog trena kada sam počela da pišem Frajera, izašla sam iz slepe ulice na auto-put sa 6 traka gde jurcaju, gaze bez pardona, upadaju u traku bez migavca i ne prezaju ni od čega. Džungla u kojoj vlada zakon jačeg. To vam je mala bara, mnogo krokodila. Posmatrala sam zabezeknuta pokušavajući da se snađem. Shvatila sam da bezobrazluk nije opcija. A ni šliht. Bar ne u mom slučaju, teško da bih noću mirno spavala. Morala sam da nađem svoj način.

Naučila sam da slušam sebe, svog kreativnog demona koji vodi u neočekivanim pravcima. Da sve doživim kao igru i kao izazov da se orijentišem u nekom novom svetu. Skapirala sam da treba da budem otvorena za različite situacije, da prihvatim da je život uglavnom nepredvidiv i nezauzdan što mi je pomoglo da ublažim želju da sve konce držim u svojim rukama, ili drugim rečima, da imam sve pod kontrolom.

Jesam shvatala da je Balkan većim delom Farma, ali sam uvidela da sa druge strane, ona manjinska grupacija takođe traži hranu za dušu, neko drago mesto za malo lepote i obične životne radosti. To su ljudi koji liče na moje prijatelje i koji slično kapiraju stvari. Pravi ljudi uvek pronađu put do vas, ili vi do njih, sve je jedno.

U minuloj godini preturila sam gomiletine stresnih situacija. Od teških za saradnju ljudi do nepredvidivih životnih tokova. Uspevala sam da ostanem pribrana (spolja) dok je iznutra sve kuljalo i grickalo deo po deo. Učila sam sebe da ne doživljavam lično raznorazne ispade i da kažem sebi da sam sigurna da ovog puta zaista nije do mene.

Vremenom sam uspela da kažem „ne" na finjaka i da cenim svoje vreme, kao i to da ne dozvoljavam da se kreativni rad tretira kao zevzečenje. Naučila sam da počnem da naplaćujem svoj rad i trud, sate i sate krivljenja kičme, istraživanja, buljenja u ekran, jurcanja, organizovanja raznoraznih događaja, pisanja, razmišljanja, smišljanja i stilizovanja, kako kad i kako za šta.

Novac neće pasti sa neba, mora se dobrano i uporno raditi, ali nagrada kad-tad dođe. Nakon rada na Frajeru više ne verujem da u Srbiji nema posla i ubeđena sam da je svako sposoban da osmisli sopstvenu delatnost. Cena nije mala, svašta od privatnog života trpi kada radite više poslova, patićete od nedostatka vremena za sebe i svoje potrebe. U najboljem slučaju nokti su često nenamazani, a uvijanje kose postaje misaona imenica. Srećom te u tome nije sva suština.

Uspela sam da se ne stidim kada me ljudi pitaju da li sam „bloger". Više nisam morala da im objašnjavam gde radim i čime se bavim da bih opravdala sebe. Biti bloger ne iscrpljuje potpuno ličnost. Samo zaokružuje nečija interesovanja.

Tek učim da oprostim sebi. Da se izlečim od „savršenstva", „štreberluka" i „nedovoljne dobrosti". Učim da je ljudski nemati inspiraciju. Da ti nije dan. Pa drugi. I treći. Da ne silujem kreativnost i da ne mora nužno svaki post biti idealan i dostojan padanja u nesvest. Ipak je na njemu radio samo čovek, sa svim manama i bagovima. Slabosti često umeju da budu sama srž lepote. U njima je draž. A najčešće i inspiracija.

Čvrsto sam se uverila da prodavanje identiteta nije opcija. Jedino autentično što imate od sebe ste vi. Ne foliraža sebe, već ono ogoljeno, svim naslagama prikriveno, sam-kad-ostanem-sa-sobom „ja". Sve dok pokušavamo da budemo u dodiru sa njim, na dobrom smo putu. Znate kako kažu, bitno je tragati…

Za godinu dana sa Frajerom je došlo i mnogo novih, prilično različitih ljudi. Ponekad sam se osećala kao da gledam lošu predstavu sa glumcima koji preglumljavaju. Srećom, češće sam bivala u filmu sa pravim ljudima. Kad god bih bila očajna zbog dramatičnih energija, kao kontrateža javljala se druga strana, svetla i blaga. Život najčešće podesi vagu na meru koju možemo da podnesemo.

Rad na Frajeru doneo mi je jednu veliku korist u ličnom razvoju. Prilično sam dobila na samopouzdanju u svim oblastima života, koliko god suludo zvučalo. Sa omasovljavanjem sopstvenog glasa, malo me više boli briga i malo manje boli glava. Trudim se da prihvatim krilaticu „krhko je znanje" i da je prosto okej nešto ne znati, a često i pogrešiti.

Kada pišete blog i radite više poslova, neminovno imate manjak slobodnog vremena. Shvatila sam koliko se napajam na razmeni ljubavi, kako nikakav poslovni uspeh, priznatost, partiji i fensi kokteli ne mogu taj osećaj ispunjenosti nadomestiti. Mislim da sam blagoslovena na svakoj prilici da ugrabim neki tren za razgovor, ti sjajni ljudi u mom okruženju ogroman su dar u ovom životu, način da uzrastam i da se radujem.

Bez prijatelja i porodice sve bi moglo da se baci u WC šolju i da se povuče dobar mlaz vode. Kako došlo, tako i otišlo…

Tek sam zagrebla površinu. I naravno da nije idealno i bajkovito, ko god kaže suprotno, laže pa maže. Ono što znam jeste da ne želim stereotipe, da se bijem sa idealizovanim slikama usađenim u vugla i da se trudim da živim svoj život. Moj čovek je moj svetionik i putokaz koji me drži da ne izgubim kompas u ovom suludom svetu. Na našem odnosu napajam se i crpim energiju koja me obnavlja.

Mogu da kažem da sam zahvalna na takvim ljudima. Iz nekoliko razloga. Zato što mi dozvoljavate da pišem ono u šta istinski verujem i što ne tražite od mene da budem neko drugi. Što mogu da budem i šašava i površna, i lucidna i misaona, kako mi kad nadođe. Što cenite veliki trud i što to umete da nagradite zaista divnim reakcijama.

Što me svakodnevno podsećate da nije bitan broj folovera, lajkova, šerova i ostalih ulaznica za vrzino kolo „priznatosti" i „uspešnosti". Bitni su ljudi koji na ideje reaguju, a ja vas drugačije ne doživljavam nego upravo tako. Isto kao i sebe.

Zahvaljujem se što ostavljate komentare, što razmišljate i što bivate potaknuti raznovrsnim inspiracijama. Iako je ovo blog koji je naizgled „ša-la-la", trudim se da iznesem impuls života čak i kroz šareniše i slatkiše. Time što me usmeravate i inspirišete, tražite ili predlažete, prilično mi olakšavate život kada znam da „tamo negde" ima nekog. Ovaj blog i postoji zato da bi makar na neka pitanja odgovorio i neke teme načeo. Pa neka se one ticale i cvetića.

Neizmerno se zahvaljujem svim kolegama blogerima koje pratim, volim i cenim na tome što su se katkad odazvali pozivu da nešto zajedno stvaramo i što su me u samom startu podržali. Želim da ih pozdravim sve do jednog i da im se izvinim što ne lajkujem i ne komentarišem u dovoljnoj meri njihove kreacije u kojima uživam. Po sredi nije zla namera, već obim pet različitih poslova koje svakodnevno moram da obuhvatim.

Zahvaljujem se svima koji su me nečemu naučili, dali neki dobar savet i bili nesebični u deljenju iskustava. Istinski se radujem nekim zajedničkim zavrzlamama i ponovnim druženjima, kao i razmeni ideja sa nekim novim ljudima iz onlajn sveta.

P.S. — Ništa ne stigoh o ovoj rođendanskoj inspiraciji da kažem… Mnogo hvala lako „voljivoj" Jovani Tomašević i njenom ženskom oku na ovim puderastim fotkama koje će nam zauvek ostati. Medenom kafiću Shabby Chic što nas je ugostio. Brani Kostić što je bila raspoložena da me namacka i udesi, sjajnom frizerskom salonu Bob na ovoj strava messy mondiš frizuri, talentovanom dizajneru Aleksandru Topiću na tematski pravljenim frajerskim leptir-mašnama BowTie Collection.AT, kao i Sonjinim SONIA heartmade veštim rukama na orglici i narukvici.

Neizmerno zahvalnost na mnoooogo ukusnim kolačićima i 3D frajerskoj torti Našoj maloj zavrzlami, Creative Cookies brendu na slikarskom poduhvatu predstavljanja loga Frajera kroz medenjake, Jaovcima koji su uskočili u zadnji čas sa svojom strava tablom Jao chalkboard po kojoj smo švrljali, Lucerna svećama na lilihip svećici, mami što mi uvek bezrezervno pomaže oko pravljenja rekvizita kad zagusti i Željkici koja mi je pozajmila rozikasti aljetak da ne idem gola.

I ovoj dvojici pozera što su došli na kasnonoćno snimanje i proždrali se od torte. I Rozi, novom članu Frajera, na tome što je bila fina pa je sve rekvizite uredno vratila.