Ili kako da deci postavimo zdravu granicu?
Od svih polja koja čine krug života, roditeljstvo je definitivno sfera u koju su svi pozvani da uplivaju, utiču i obespokoje svojim savetima. Sve veći fokus na dete, na njegove potrebe, na spoljašnje manifestacije bez previše razmišljanja o tome koliko takvo liberalno vaspitanje ruši roditeljsko samopouzdanje.
Roditelji se danas okrivljuju za sve — ako je dete nevaspitano, preglasno, razmažno, ćutljivo, ćudljivo, sve je to iz porodice. A kolika je uloga društva i svih koji nam sufliraju šta je dobro za naše čedo?
Neću sebi ni da ponavljam koji sam put prešla da je dobijem, to je duboko utisnuto u ličnost i iskustvo. Od različitih psihoza u procesu zatrudnjivanja, lečenja, bolnica, sumnji, bolova, ličnog sazrevanja. Ni kad se rodila nije bilo laganeze. Carski rez pa dete sa refluksom do 18 meseca.
To ne znači da smo loši ukoliko postavljamo granicu, nosimo se sa besom svog deteta, histerijama, razmaženošću. Kako se ta čuvena granica postavlja? Iskustvom i učenjem da saslušamo sopstvenu intuiciju zatrpanu tuđim dobronamernim savetima.
Svaki mladi roditelj najviše je zbunjen i gubi poverenje u sopstvene odluke tom diskreditacijom u lični osećaj, u svoju istinu vaspitanja.
Zimus sam pod velikim pritiskom krivice pisala jedan tekst. Tekst izvinjenja svim majkama, naciji, sebi, Bogu, mojoj rođenoj majci, psiholozima, što sam u trenutku kada je moje dete debelo prešlo granicu, napravila radikalan potez.
Zašto je ovaj tekst čekao toliko dugo? Zato što je proces varenja trajao tačno toliko, da prihvatim sebe kao nesavršenog roditelja. Od griže savesti da sav trud koji svakodnevno ulažem zapravo ničemu ne vredi jer sam učinila nešto nedopustivo.
Zveknula sam svom dugo čekanom, obožavanom, inteligentnom, hiperaktivnom (i često bezobraznom) detetu šamar posred lica. Nedopustivo, po svim kategorijama zdravog roditeljstva.
Istina je da sam se u toj milisekundi šoka pre nego što je nastupila griža savesti osetila oslobođeno kao roditelj, van kategorija "smeš-ne smeš". Svih ovih meseci sam varila da preuzmem odgovornost — ne krivicu — svesno i širom otvorenih očiju za ono što se desilo.
Svi povici i upiti u vezi sa roditeljstvom — zašto je pokazuješ na mrežama, zašto je puštaš da divlja, kako tako "koristiš" dete za zaradu, zašto si je dugo vukljala na sisi, zašto je retko kad ostavljaš, zašto je previše ostavljaš — polako padaju u vodu.
Zato što preuzimam punu odgovornost kao roditelj, oslanjam se na svoj osećaj za svet i za rođeno dete, zato što konačno dajem sebi kredibilitet kao odgovornom roditelju koji zna da najbolje radi za svoje dete.
U najfotogeničnijoj tropskoj džungli, boho vajbu Beograda, gde se lijane spuštaju mameći male majmunčiće da ih uzjašu, ovaj predivni restoran sa igraonicom čekao je da ugosti sve "nemajke" — oslobođene majke društvenih stega, moranja i "valja se" pribegavanja.
Liberté Beograd, sloboda u odrastanju, sloboda u prirodnom vaspitanju, sloboda u roditeljstvu. Da budemo onakvi kakvi smo, ni bolji ni gori.
Poigrali smo se džunglastom temom jer moje dete je princeza šume, Mogli, bosa, opuštena i ruku na srce, često i raspuštena. 🙂 Prvi put smo kombinovali bombone u obliku glista koje mile po pesku od keksa sa neonskom reklamom, tropskim lišćem i ostalim drugarima iz džungle.
Odgovornost nije krivica. U odgovornosti se uživa i vi je kreirate za sopstveno dete i sopstveni život.
Tako nastaju slobodna
deca Samerhila
Pored roditelja koji sa svešću pristupaju slobodi da najpre oni budu ono što su, a potom da se i njihova deca razvijaju kroz greške i nesavršenstva u slobodi i ljubavi prema onome što jesu.
Grli vas Frajerka!