Ljudi uglavnom ova dva pojma doživljavaju kao potpuno suprotstavljene, kao antinomije. Ako je nešto tradicionalno, onda nije moderno. I obrnuto.
Međutim, tradicionalno i moderno mogu biti shvaćeni kao sinonimi — mogu imati identičan sadržaj.
Kako to? Idemo redom…
Doslovno znači predavanje nekome nečega. Kod nas — PREDANJE. Ono što je toliko vredno da se predaje budućim generacijama na čuvanje i dalje oplemenjivanje.
Znači upravo sada. Odnosi se na ono što je aktuelno, savremeno — živo u ovom trenutku, otvoreno prema svetu kakav jeste.
Tradicionalno se obično vezuje za srednjevekovni odnos prema svetu — dominacija Crkvenih dogmi, konzervativizam, otpor slobodnoj stvaralačkoj misli, naučnoj i umetničkoj.
Moderno pak obično označava suprotno. Ne vezuje se slučajno za Rene Dekarta — koji je, iako jezuitski manastirski đak, postavio temelj prosvetiteljstvu koje će ubrzo uslediti.
Dekart je proklamovao tezu o Lumen Naturale prirodna svetlost — prirodnoj svetlosti ljudskog razuma koja je dovoljna čoveku da bi spoznao istinu.
Od tada za spoznaju istine prestaje da bude nužno „prosvetljenje odozgo", čime se i raskida sa tadašnjom tradicijom, i počinje moderno doba.
Tada je filosofska misao bila ono što su danas mas-mediji — direktno oblikovala stvarnost.
Period moderne shvata se kao period oslobođene ljudske stvaralačke misli — koja od tad više ne mora da se krije, da strahuje za goli život.
Ali to što su oni branili kao tradicionalnu istinu uglavnom beše jedna kvaziistina — mrtva istina, slovo na papiru, bezdušno-nestvaralačko-mašinsko-beživotno poimanje istine. Istinu je odavno zasenila opijenost pozicijom vlasti i moći.
Zbog te korupcije pojma tradicija došlo je do naopakog poimanja — kao nečeg zastarelog, konzervativnog, mrtvog, nezanimljivog. „Ćuti, ne pametuj, šta ti znaš, to se tako radi od vajkada, tako je to Sveti Sava…"
Uveren sam da su svi narodi predavanjem tradicije nastojali da predaju sve najvrednije što su sakupili tokom življenja — iskustvo, mudrost, smisao. Neko jezgro života, vrelo, tajnu postojanja.
Vladislav Mandić — Svetleći
Tradicija, ako je zdrava i prava, ona je uvek živa, mlada, sveža, kreativna, otvorena, razigrana, lucidna, hrabra i slobodna da se izražava svim umetničkim formama tog vremena u kojima postoji. Prava autentična tradicija je jednom rečju?
MODERNA.
Tradicija da bude moderna (savremena, aktuelna, zanimljiva)?
Da, isključivo takva il' nikakva. Inače, drugačija nije vredna pomena ni pažnje. A kamoli predavanja jednog kreativnog živog ljudskog stvora u tamnicu skučenosti, straha, zatvorenosti i ograničenosti.
Ljude treba hrabriti da autentičnu tradiciju pronađu i dožive iznutra, iskreno i duboko.
Tradicija je nešto SUŠTINSKO I DUBINSKO, a ne njeni spoljni, formalni izrazi.
I dalje tragam za tim — ali kontam da je to uvek nešto živo, neki tajanstveni živi Duh. Duh života, Duh stvaralaštva, ljubavi, svetlosti, umetnika, plesa, vizionara. On negde duboko dira i razigrava svakog od nas. Neko ga aktivira u sebi, neko ga drži podalje jer se plaši gde će ga odvesti.
Plašimo se prostora i neizvesnosti koju donosi sloboda. I zato se često brani i čuva neka okoštala „tradicija".
Veliki Inkvizitor Dostojevskog Isusu koji se pojavljuje vekovima kasnije govori: „Idi od nas, što si došao sad da nam smetaš kad smo sve lepo uredili! Lepo se poštuje tradicija, sve je pod strogom kontrolom, ljudi su se odrekli stvaralačke slobode zarad sreće i budućeg raja koji im mi obećavamo."
Isus tu predstavlja nosioca žive tradicije — uvek aktuelne, koja čoveka poziva na slobodu.
Veliki Inkvizitor predstavlja stanovište da je skupo i rizično biti slobodan. Oni ne žele živu tradiciju, oni pristaju na kvazitradiciju. Comfort zone. Siguran hleb.
U vremenima iza nas, bilo je ipak ljudi koji se nisu plašili da svoje osećanje tradicije izraze na najmoderniji način u tom vremenu. Setimo se naših ktitora i njihovih građevina — na primer Studenica, kombinovanje Istoka i Zapada, primena svega aktuelnog u tom istorijskom trenutku.
Da ti likovi žive u 21. veku, sa širokom svešću koju su imali i današnjom tehnologijom, možda bismo već u hramovima imali neke 3D hologramske likove svetitelja, ko sastanak džedaja iz Star Wars-a. Jer se ne bi libili da budu moderni.
Tradicija je danas u velikoj meri mrtva. Izgubljen je onaj stvaralački duh. Stimulišu se kopiranje, neautentičnost i već stotinama godina provereni obrasci. Jednom rečju — kukavičluk.
AUTENTIČNA TRADICIJA UVEK JE MODERNA.
Ljudski duh je čudo. Neograničen potencijal. A tradicija — prava tradicija — uvek živa i aktuelna.
Fotografije